Neva Rajković

kako-da-otpustite-ljude-iz-svog-zivota.jpg

Na znam kako je sa vama, ali znam mnoge ljude koji imaju punu kuću uspomena, manje ili više prašnjavih. Koji čuvaju dogorele sveće iz nekih bitnih trenutaka, ulaznice sa koncerata na kojima se ni datum ni izvođač više ne vide, osušene ruže i kutijice od davno izgubljenog nakita. Mnogima se tako po fiokama života nalaze i ljudi koji zagušuju prostor, skupljaju emotivnu prašinu i lošu energiju.

Nemamo više šta da im damo, kao ni oni nama. Ali eto, tu smo, zbog starih dobrih vremena – zbog toga što nam je njihova mama mesila one divne kiflice koje toliko volimo, što su nas tešili kada smo raskinuli, što su bili tu kada smo morali nekome da se požalimo, da odblejimo, da se smejemo…

Držimo ih tu negde uz nas, for old times sake. Dok ne odlučimo da raspremimo svoj život, kao orman.

***

Zove me pre neki dan koleginica sa studija. Već par godina ne živi u Beogradu, ali treba da dođe na jedan dan nekim poslom pa da se vidimo ako sam tu. Ne čeznem baš, već dugo. Ovo bi bilo već ko zna koje pijenje kafe na kojem bi trebalo da slušam o komšinicinom malom, o nekoj administrativnoj grešci koju pokušava da ispravi, o novim lekovima koje pije, o nekom agentu za nekretnine koji je … ne sećam se više šta. Al’ ajde. Red je. Pretumbam agendu. Ipak mi je koleginica sa studija, učile smo zajedno. Elem, da se vidimo u sredu u 11? Može. Utefterim.

U sredu u 10 zvoni telefon: Tu sam, sad ću da završim, pa te zovem za sat dva, kaže ona. Hmmm. Ali rekosmo da se vidimo u 11? Nema veze, samo ti idi svojim poslom. Zovem te, reče. OK.

Stavim se na stand by, krenem da radim nešto što mogu svakog trenutka da prekinem. 12.30…. 14.30…. . Odem da uzmem lampe za novu kancelariju… Vratim se… 16.30… 17. 30. Gotovo. Počinje mi večernja smena obaveza. Zvoni telefon: E, šta radiš večeras? Aj da se vidimo. A sutra pre podne? Ostaću još koji dan. Pitam je da li je svesna da ceo dan visim na čiviluku zbog nje. Svojim izborom, naravno, ali ipak visim. Gde je bila? Zašto se nije javila? Pila je kafu sa jednom školskom drugaricom koju je srela pa su se, kaže, zapričale. Pukne mi film pa se onda snuždim. Shvatim da tu nema `leba, nema pomoći. Da se ništa nije promenilo od onih vremena, niti će.

Kažem: Žao mi je, ne mogu ni večeras, ni sutra ni prekosutra. I nije u redu što mi se nisi javila ranije i što se nismo videle. Nije mi krivo što sam visila na čiviluku. Sama sam to izabrala. Krivo mi je što još uvek u zrelim godinama dozvoljavaš da te život nosi kao vetar jeseni list. Što nemaš plan. Što i kad ga imaš, povedeš se za situacijom. Što je sve „sutra“ i „videćemo“. Reče samo „da, draga“ kao i obično kad hoće da me otkači i „čujemo se“.

A meni i dalje krivo i dalje sam besna što joj ne mogu ništa.

Što je jedna od najinteligentnijih osoba koje sam poznavala, što je bila odličan matematičar, što je bila dobar drug, pamtila sve za mene bitne događaje.

I što nikada nisam mogla da se oslonim na nju. Ni za sitnicu koja je meni značila ni za krupnu stvar koja je njoj značila. Kao na primer onaj ispit kada sam svom svojom ograničenom diplomatijom nekako uspela da ubedim profesora da je primi da odgovara van ispitnog roka kada joj je otac umro, pa sam morala da idem po nju kada se nije pojavila, da je spakujem u taksi i odvedem na ispit. Jer je opet bilo po sistemu „sad ću ja polako da se spremim pa da pođem“.

Krivo mi što se ništa nije promenilo. Što je život odneo negde gde ni sama ne zna da li želi ili ne želi da bude. Što sve moje najbolje namere ni saveti nisu pomogli.

Što mi je postalo bljutavo ono: „Ti si moja inspiracija. Kad god te čujem podigneš mi energiju…“ Bljak! Kakva bre inspiracija? Na šta? Šta si ti učinila za sebe od sve te moje priče? Pa ja ne držim motivacione govore, zato što mi je strašno da činim ljude zavisnim od sebe i da im dajem inspiraciju na kašičicu umesto da ih osnažujem. Tj. da im pokažem i da ih nekako nateram da se sami osnaže, da sami sebe inspirišu i motivišu, da imaju neki cilj i neki plan; „terača na srcu“ kako bi moj otac citirao čika-Peru. Ne. Ona će sutra... Pa će da vidi…Pa samo da…

I tako dozvolim sebi da je pustim da lepo ode iz mog života i ušuška se u studentsku uspomenu. Da je stavim u kutijicu i prebacim na policu Prošlost.

polica-proslost.jpg

Praktična kako me Bog dao, bi mi žao onih čokolada koje sam joj donela pre dve nedelje sa puta. Tražila ih je jer ih kod nas nema, ne uvoze se više, kaže. Eno ih još fioci. Ne znam šta ću sa njima. Da podelim klincima oko Bajlonija ili da joj ih pošaljem? Nisam pametna.

Ali sa njom znam šta ću. Spakovaću sve te lepe uspomene iz studentskih dana u jednu imaginarnu kutijicu i staviti je na tu poličicu u mom sećanju. Uz malo sete i zahvalnosti za sve što mi je dala u životu i „oproštaja“ i sebi i njoj što jedna drugoj više nemamo šta da ponudimo.

Nećemo više ispijati kafe. Aktiviraću Zakon dva stopala koji kaže: Ako ne možeš nešto da doprineseš ili ako ne možeš nešto da naučiš, upotrebi svoja dva stopala i idi dalje. I pustiću je iz svog života.

***

Lakše rečeno nego učinjeno? Znam.

Često čujemo da treba da (ot)pustimo, retko ko kaže kako.

Ako i ti imaš tako neku Mariju, Teodoru, Marka, Dušana, učini uslugu i njima i sebi i pusti ih da odu. Možda će ti ova tri koraka pomoći.

  1. korak: Svestan izbor

Otpuštanje počinje tako što ćeš da napraviš izbor da nastaviš dalje bez te osobe.

  1. korak: Zaokruživanje i zahvalnost

To što ćeš nešto da otpustiš ne znači da treba da da zaboraviš ili da se praviš kao da nikada nije postojalo. Otpuštanje nije potiskivanje. Upravo je važno da svesno dokončaš i zaokružiš odnos, odaš priznanje tome što je postojalo, da osetiš zahvalnost zbog toga. Neko je bio u tvom životu i dao ti je nešto što je uticalo na tebe i što će uvek ostati sa tobom. Prihvati to, zahvali se (u sebi) toj osobi na tome.

  1. korak: Definitivno otpuštanje

Lakše se otpušta uz ritual. Ritual nije neka magijska radnja već jednostavno fizički čin kojem svesno pristupaš sa određenom namerom (intencijom). Neki od načina koji se koriste je spaljivanje pisama, brisanje kontakata, bacanje poklona itd.

Način koji ja više volim je ovaj:

Napravi nešto što će za tebe da simbolizuje tu osobu (crtež, venac od cveća, šta god). Ako želiš, možeš da napraviš i kolaž sa lepim događajima i bitnim uvidima iz perioda vašeg druženja. Dok ga praviš, svesno unesi nameru da tu osobu (ot)puštaš iz svog života uz zahvalnost za sve što ti je dala i uz želju da joj bude dobro. Onda prođi sa zahvalnošću i zadovoljstvom kroz sve te momente.

Potom baci taj venčić ili crtež ili šta god niz reku; ili ga zaveži na balon i pustiti ga da odleti, uz reči koje će značiti: Hvala ti što si bila/bio u mom životu i za sve što sam od tebe dobila. Zahvalna sam ti na svemu i neka ti se stostruko vrati. Mi više nemamo šta jedno drugom da damo. Puštam te da odeš iz mog života i da ideš dalje. Želim ti svako dobro i svu sreću ovog sveta.

venac-od-cveca.jpg

Šta god da uradiš, to treba da bude u skladu sa tobom i tvojim osećajem.

Isprobaj pa nam javi u komentarima da li ti je ova tehnika koristila.

Želim ti sve najbolje u ovom procesu!
Neva Rajković

Posted in Inspiracija & Motivacija  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ako negde zaškripi, dođite na naš gratis trening Kreiranje uspeha ili na Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2017  - All rights reserved