Sonja Martić

Oduvek je bilo izvesno da ću imati izvrsnu sportsku karijeru. Još dok sam bila dete, otac me je naučio šahovskim potezima. Konj ide dva napred, pa u stranu, top samo pravo, lovac ukoso, a kraljica, logično, može svuda. Za mene dovoljno.

Potom sam trenirala karate, nekih mesec dana. Znam da se palac nikad ne savija u pesnicu, već ide preko prstiju da se ne bi slomio. I udarac nogom, mai-geri. Usledilo je plivanje. Tu nisam ostvarila baš zavidne rezultate zahvaljujući mojoj drugarici Goci, koja me je zasmejavala dok smo plivale, rezultirajući time da je spasilac od sve dece samo nas gledao i opominjao. Ubrzo sam se suočila sa košarkom, uprkos tome što sam bila jako sitna. Znam onaj fazon kad trčiš i tapkaš loptu 2-3 puta, a onda je baciš u koš. Moguće da sam jednom i ubacila, ne sećam se. E da, vodili su me svake nedelje na konjičke trke, ali ne znam da li je to sport ako samo gledaš a ne učestvuješ, pa to neću da ubrajam.

Pravi izazovi su nastali polaskom u srednju školu. Imali smo neku profesorku, znate taj tip ljudi, koji bi se bavio svojim poslom i da nije plaćen. Lepo je mogla kao svi normalni profesori fiskulture da rešava ukrštenicu dok mi blejimo i upiše nam petice, ali ona – jok! Svaki put je izmišljala nešto novo. Moja sportska strategija simpatičnog smotanka kod nje nije upalila. Zapravo, kod nje ništa nije palilo, fizičko moraju da rade svi do jednog i tačka! I tako sam postala odbojkašica.

Naučila sam da serviram loptu (i uspem da je prebacim preko mreže), a nekoliko puta sam je i odbacila. U medicinskoj školi koja je preko puta naše svake godine početkom proleća održavao se turnir u odbojci. Iako smo u razredu imali Danila Aleksića i Bilju Ostojić, koji su pržili odbojku, profesorka je, pogađate, spremala ceo razred kao da je jedan tim. Uključujući i mene. Uspešno sam odigrala na klupi svaki put kao rezerva koja uskače kada se neko od odbojkaških zvezda umori. Prvo sam na to pristajala zbog ocene, a posle sam se istripovala da zaista i jesam tu potrebna.

Negde na kraju četvrte godine trčao se veliki školski maraton na hipodromu. Za tu priliku obula sam patike koje nisu starke. Nikad neću zaboraviti taj dan i taj krug, rupe od kopita, miris konjskog izmeta, ljudi koji trče i padaju od umora poput antičkih ratnika kad se vraćaju da jave loše vesti. Ja sam trčkala laganim kasom i razmišljala kako je konjima dok to rade. Da li su oni svesni da se trkaju? Ili su dresirani da samo brzo trče? Vole li svoje džokeje? Do koliko godina može da se bude džokej? A ove malo veće rupe, je l’ to konj baš bio besan ili je zemlja bila mekana? Ne znam koliko metara ima taj krug na hipodromu, ali ja nikad neću zaboraviti profesorkin izraz lica kad sam stigla do kraja, među retkim preživelima. Pitala me je nešto u smislu da li sam se to upravo tek pojavila, ušetala na kraj trke, a ja rekoh istinu – da sam istrčala. Prekrstila se u neverici i nasmejala.

To mi je bio podstrek da nastavim sa sportskom karijerom. Jednom sam bila otišla na jogu, ali tada su me zaposele pogane misli– šta ako neko od nas pusti vetar ili ako nekoj puknu helanke na nezgodnom mestu, kakve su jogine u seksu, i tako dalje. Bila sam i na plesu, ali to je suviše mekano za nas sportiste. Na fitnese sam odlazila u više navrata. Prvi put u srednjoj, gde sam doživela mobing jer je trener video da se samo šetkam od sprave do sprave, pa me je nadzirao i brojao ponavljanja. Strašno! Zato sam se odlučila na teretanu u kući, te imam nasnimljene vežbe od Sindi Kraford, 5 tibetanaca i čas joge za početnike.

Moj najveći sportski trijumf desio se 2012. kad sam radila u Tridentu. Održavale su se neke sportske radničke igre. Znate, to je ono iz vremena Tita kad korporativni robovi idu kao da se druže i takmiče, a zapravo su tu samo zbog hrane, pića i eventualnog snošaja, ali pst, ja vam to nisam rekla! Elem, dobijemo direktivu da se prijavimo i pojavimo, u različitim disciplinama. Pogađate, falila je ženska osoba upravo za odbojku, i ja šta ću, da spasim firmi obraz, prijavim se. Vrlo temeljno sam se pripremala: napisala sam status na Fejsbuku i pitala auditorijum kako da naučim odbojku za 15 dana. Dobila sam jako korisne savete koje nisam poslušala jer sam najpametnija. Pojavim se ja na zadatom mestu i hrabro kročim na rastresito peščano tle. Emocije u meni su se kovitlale, tolike godine truda, odricanja, padova i uspeha, i evo me ovde, gde treba da izdominiram. Utakmica (ili se kaže meč?) bila je u nekom desetom minutu kada vrisnuh: „Pošteda!!! Upao mi je pesak u patiku!“ Kulturno sam išetala sa terena, sela i zapalila pljugu, a mesto mene uskočila je Mia, već unapred znate, jedna od onih što je u srednjoj kidala odbojku. Razbucali smo protivnički tim, a ja sam se ponosno vratila na teren i ispozirala sa medaljom, o čemu svedoči priložena fotografija.  

sonja martić odbojka

Nedugo potom pomenuta profesorka mi je pisala na Fejsbuku. Kratka simpatična porukica: „Mala, jako sam ponosna u šta si izrasla i kakva si postala.“ Nije pominjala sportski trijumf i medalju, valjda žena nije htela da izdvaja taj uspeh od ostalih. Pođoh opširno da joj pišem ali shvatih da ne može u jednu uljudnu poruku stati cela ova priča i njena uloga u mom životu, koja je mnogo veća i značajnija od onoga kako izgleda: tamo neka profesorka fizičkog, koja me je terala da radim stvari koje ne volim.

Još tada sam znala zašto me je gurala, a sada to kristalno jasno vidim. Ne zato što precenjuje svoj predmet, niti što je mislila da od mene može biti nešto – da me vidite kako se ustručavam i zgražavam kad odbojkaška lopta ide ka meni, sve bi vam bilo jasno. Stvar je u tome što nije dozvolila da u zabušavanju i karikiranju svoje nespretnosti izgubim dostojanstvo i potonem pre nego što sam pokušala da zaplivam.

Dakle, sportska pravila su sledeća:

  • Uđi u igru, čak i ako misliš da si najgori. Trči do kraja i posle kraja. Možda se najbolji slome, a možda se, bogamu, ti sam pokažeš kao jedan od boljih ili najbolji.
  • Sve dok ne uradiš nešto protivzakonito ili nešto što ugrožava druge, u povremenim forama „pesak u patici“ nema ničeg lošeg. Šta mislite, što se Rodman onoliko tetovorao i kitio – pa dabome, da zbuni protivnike i izdominira na košu!
  • Ne odustaj od dvolevonogaša koje ti vasiona dodeli, čak i ovakvih kao što sam ja. Eto, možda baš na njih jednog dana budeš ponosan.

Tako vam je to u sportu.

Napisala: Sonja Martić

Posted in Inspiracija & Motivacija  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2018  - All rights reserved