Kreiranje Uspeha

covek-sam-na-putu.jpg

 © 2015 Ugur Uludag

Ljudi provedu život planirajući budućnost. Ponekad smo prezauzeti planiranjem i nerviranjem zbog planova, pa na kraju zaboravimo kako se zaista živi. Iz sledeće poruke / priče s Fejsbuka možemo mnogo naučiti o neostvarenim snovima. 

Ponekad smo sami sebi najveći neprijatelji. Ispovest ovog čoveka je tužna ali nam zaista može promeniti poglede na život.

Zovem se Džon. Potrebno mi je da olakšam dušu. Par reči o meni. Imam 46 godina, bankar sam i ceo život živim suprotno od onoga kako sam želeo. Svi moji snovi i moja interesovanja su nestali. Na poslu, svaki dan od 9 – 19. 6 dana u nedelji. Tako već 26 godina. Stalno sam u svemu išao na sigurno.

Danas sam otkrio da me žena vara već deset godina. Moj sin ne gaji nikakva osećanja prema meni. Shvatio sam da sam propustio sahranu svog oca NI ZBOG ČEGA. Nisam napisao roman, nisam obišao svet, nisam pomagao beskućnicima. Kao tinejdžer i u ranim dvadesetim sve ove stvari sam smatrao izvesnim. Da samog sebe sretnem iz svojih mlađih dana, tačno bih se opaučio posred face. A i o tome ću, uskoro, kako su se svi ti snovi srušili.

Da vam opišem kako sam video svet sa 20. Čini se da je bilo juče kada sam bio siguran da ću promeniti svet. Ljudi su me voleli i ja sam voleo ljude. Bio sam inovativan, kreativan, spontan, voleo da rizikujem i umeo sam s ljudima.

Imao sam dva sna. Prvi je bio da napišem utopijsku/distopijsku knjigu. Drugi, da obiđem svet i da pomažem beskućnicima. Tada sam se već četiri godine zabavljao sa svojom (sadašnjom) ženom. Mladalačka ljubav. Ona je volela moju spontanost, moju energiju, moje umeće da zasmejem ljude i da im pomognem da se osećaju voljenim. Znao sam da bi moja knjiga promenila svet. Prikazao bih budućnost „loših“ i „iščašenih“, tako što bih svojim čitaocima pokazao da svi ljudi razmišljaju na drugačiji način, da ljudi nikada ne pomisle da je to što čine pogrešno. Već sam imao napisanih 70 strana sa 20 godina. I dalje stojim na tih 70 strana, sa svojih 46. Sa 20 sam obišao Novi Zeland i Filipine. Planirao sam da obiđem i Aziju, a zatim Evropu, onda Ameriku. Do danas sam bio samo na Novom Zelandu i na Filipinima.

Novi-Zeland.jpg


Sada stižemo do onog momenta kada je sve krenulo nizbrdo. Ono za čim najviše žalim. Imao sam 20 godina. Bio sam jedinac. Trebalo je da se smirim, očekivali su od mene da se uozbiljim. Očekivali su od mene da prihvatim taj posao posle diplomiranja, što će odrediti moj ceo život. Da se posvetim poslu od 9 – 7.

Na šta li sam mislio? Kako sam mogao da živim kad je posao postao moj život? Po povratku kući, večerao bih, pripremio se za posao sledećeg dana i zaspao u 10, da bih se probudio u 6 sati sledećeg dana. Bože, ne sećam se kada sam poslednji put vodio ljubav sa svojom ženom.

Juče mi je moja žena priznala da me vara već 10 godina. 10 godina. To izgleda dugo, ali uopšte ne mogu da to ukapiram. Čak me ni ne boli. Ona kaže da je to zato što sam se promenio. Više nisam osoba kakva sam bio. Šta sam radio tih deset godina? Van posla, ne mogu reći baš ništa. Nisam bio dobar muž. Nisam bio JA. Ko sam ja? Šta mi se to desilo? Čak ni razvod nisam zatražio, ni vikao na nju, ili plakao. Nisam NIŠTA osećao. Sad, dok pišem ovo osećam suze. Ali ne zato što me je žena varala, nego zato što sada kapiram da sam umirao iznutra. Šta se desilo sa onom energičnom osobom koja je obožavala da se zabavlja, da rizikuje… kakav sam nekad bio, osobom željnom da promeni svet? Sećam se da me je najpopoularnija devojka u školi zvala da izađemo, ali da sam je odbio zbog moje sadašnje žene. Bože, stvarno sam bio omiljen među devojkama u srednjoj školi. Pa i na fakultetu. Ali, ostao sam veran. Nisam eksperimentisao. Učio sam svaki dan.

Sećate se onog što sam vam rekao o putovanju i pisanju knjige? Sve se to dešavalo na prvoj godini studija. Radio sam honorarno i trošio sve što zaradim. Sada štedim svaku paru. Ne sećam se kada sam poslednji put potrošio kintu na bilo kakav provod. Niti na sebe. Šta uopšte više želim?

Otac mi je umro pre deset godina. Sećam se da me je majka zvala, pričala kako mu je bilo sve lošije. A ja sam bio sve zauzetiji, na dohvat velikog unapređenja. Stalno sam odlagao da ih posetim, sve se nadajući da će on izdržati. Umro je, a ja sam unapređen.

karijera-kancelarija.png

Nisam ga video 15 godina. Kada je umro, svejedno sam rekao sebi da nije važno što ga nisam video. Racionalizovao sam i objasnio sebi, da kako god okreneš, kad umreš, to više nije važno. O ČEMU LI SAM JA MISLIO?

Racionalizovao sam sve, za sve nalazio izgovor da odložim. Izgovori. Odlaganja. Sve to vodi samo u jednu stvar, ništavilo. Svesno sam odredio da je finansijska sigurnost najvažnija stvar na svetu. Sada znam, definitivno, da nije. Žalim što nisam uložio snage u nešto, dok sam je imao. U svoja interesovanja. Svoju mladost. Žalim što sam dopustio da mi posao postane život. Žalim što sam bio grozan muž, mašina za pravljenje para. Žalim što nisam završio svoj roman, što nisam obišao svet. Što se ni sinu nisam našao kao podrška. Jer sam bio prokleti novčanik bez emocija.

Ako čitate ovo, a pred vama je ceo život, molim vas, ne odlažite ništa. Ne odlažite ispunjenje svojih snova. Uživajte u svojoj snazi, u svojim hobijima. Ne provodite na Internetu svo svoje slobodno vreme (sem ako vaše interesovanje/hobi to ne zahteva). Molim vas, učinite nešto sa svojim životom još dok ste mladi. NE ZAUSTAVLJAJTE se sa 20. NE ZABORAVLJAJTE svoje prijatelje, svoju porodicu. Sebe. NE TRAĆITE svoj život. Svoje ambicije. Kao što sam ja protraćio svoj. NE BUDITE KAO JA.

Posted in Inspiracija & Motivacija  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2018  - All rights reserved