Kreiranje Uspeha

Kritikovati druge

„Kada bi u tvom životu sve funkcionisalo savršeno, šta bi radio za deset godina?“

Pitanje otvara nove i sveže mogućnosti za sagledavanje svega što nam je od najveće važnosti, čak i samih vrednosti koje su nam vodilje kroz život. Ovakav pristup daje menadžerima oruđe kojim mogu voditi svoje timove do boljih rezultata.

Uporedite ovo pitanje sa njegovom suprotnošću – razgovorom u kome se raspravlja o tome šta sa nama nije u redu, kao i o tome šta je potrebno kako bismo sebe popravili. Ovaj način razmišljanja nas zatvara i postavlja u defanzivan stav, sužavajući nam mogućnosti za „misije spasavanja“. Potrebno je da menadžeri imaju ovo u vidu, pogotovo u toku kritičkog osvrta na učinak.

Pomenuto pitanje o savršenom životu kroz deset godina postavio je Ričard Bojacis, profesor na Fakultetu za mendžment u Voterhedu, na Kejs Vestern univerzitetu, inače, moj stari prijatelj i kolega. U njegovim skorašnjim istraživanjima najboljeg pristupa koučingu, pomoću skenera mozga, analizirano je kako koučing drugačije utiče na mozak kada se fokusiramo na svoje snove, umesto na neuspehe. Ovi nalazi imaju velike implikacije na to kako pomoći nekome – pa i samom sebi – u napredovanju.

Bojacisa sam citirao u svojoj knjizi Fokus: Skriveni pokretač izvanrednih rezultata: „Razgovor o sopstvenim pozitivnim ciljevima i snovima aktivira moždane centre koji sagovornike otvaraju za nove mogućnosti. Ipak, ako se razgovor promeni na to šta treba da se uradi kako bi smo popravili sebe, taj postupak zatvara razmišljanje.“

U radu sa kolegama na Klivlendskoj klinici, Bojacis je ljude testirao koristeći se različitim intervjuima – prvi, pozitivni intervju, koji je okrenut snovima i drugi, negativni intervju, fokusiran na probleme – sve vreme skenirajući mozgove ispitanika. Pozitivni intervju je budio aktivnost u centrima koji reaguju na nagrađivanje i oblastima mozga za dobra sećanja i bodra osećanja – signale za nadu koju osećamo kada prigrlimo inspirativnu viziju. Nasuprot tome, negativni intervju aktivirao je moždane centre za anksioznost, iste centre koji se aktiviraju kada se osećamo tužno i zabrinuto. U ovom drugom stanju anksioznost i defanzivni stav otežavaju mogućnost fokusiranja na napredak i poboljšavanje.

Naravno, činjenica je da svaki menadžer mora da pomaže ljudima u suočavanju sa onime što ne funkcioniše. Kao što Bojacis kaže: „Negativni fokus potreban je za preživljavanje, ali je pozitivan neophodan radi razvitka. Obe vrste su nam neophodne, ali u pravoj razmeri.“

Barbara Frederikson, psiholog sa Univerziteta Severna Karolina, otkrila je da pozitivna osećanja povećavaju raspon pažnje potrebne da se obuhvati širi spektar mogućnosti i da nas motivišu u napretku prema boljoj budućnosti. Ona je takođe otkrila da uspešni ljudi u svom životu, kako privatnom tako i radnom, u toku svakog dana obično imaju viši udeo pozitivnih stanja u odnosu na negativna stanja.

Pozitivni spektar raspoloženja aktivira moždane centre koji nas podsećaju na to koliko ćemo se dobro osećati kada postignemo zadati cilj, sudeći prema istraživanju Ričarda Dejvidsona sa Univerziteta Viskonskin. To je centar koji nas ohrabruje da nastavimo malim koracima prema većim ciljevima – bez obzira na to da li je taj cilj završetak nekog velikog projekta ili promena u sopstvenom ponašanju.

mozak siva masa Pixabay.jpg

Ovakva moždana aktivnost – vitalna za napredovanje ka sopstvenim ciljevima – napaja se dopaminom, telesnom hemijskom supstancom koja podstiče osećaj sreće, kao i ostalim hormonima poput endorfina. Ovakva hemijska mešavina snabdeva nas sitnim dozama zadovoljstva. To je možda jedan od razloga zbog kojih se za učinak isplati pozitivan pogled na svet, kao što je i zaključeno u Frederiksonovom istraživanju. Takav stav nas puni energijom, čini da se lakše fokusiramo, da budemo fleksibilniji u svom razmišljanju, kao i da se efikasno povezujemo sa ljudima koji nas okružuju.

Menadžeri i treneri treba da imaju ovo u vidu. Bojacis dokazuje da razumevanje tuđih snova može otvoriti razgovor o tome šta je potrebno kako bi ti snovi bili ispunjeni. A to vodi konkretnim razvojnim ciljevima. Često ti ciljevi poboljšavaju naše kapacitete za slušanje, saradnju, samosvest, i ostale slične osobine – što pospešuje učinak.

Bojacis iznosi anegdotu o jednom upravniku, bivšem studentu ekonomije, menadžeru koji je želeo da izgradi bolje veze na poslu. Ali menadžer je imao inženjersku pozadinu; kada je bilo potrebno da se nešto izvrši, „sve što je on mogao da sagleda bio je zadatak“, kaže Bojacis, „a ne ljudi sa kojima je izvršavao zadatak.“

Njegov tok učenja u sebi je sadržavao proces spoznavanja toga kako se drugi ljudi osećaju. Kao situaciju u kojoj je bez mnogo rizika mogao da isprobava ovaj vid ponašanja izabrao je da trenira fudbalski tim svog sina i da, trenirajuću tim, uoči kako se članovi tima osećaju u samom procesu. To je postala navika koju je preneo i u poslovno okruženje.

Počevši sa pozitivnim ciljem koji je hteo da postigne ( kvalitetniji odnosi na poslu), on je izbegao da situaciju protumači kao ličnu manu koju treba da prevaziđe i ispravi, i time sebi umnogome olakšao napredak.

Zaključak: ne treba se fokusirati samo na slabosti i mane, nego i na snove i nade. Naš mozak je za to stvoren.

Autor: Daniel Goleman

Prevod: Miloš Pistolić

Izvor: Harvard Business Review

 

Posted in Inspiracija & Motivacija  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2018  - All rights reserved