Sonja Martić

Od inata nema boljeg zanata

Sonja Martić - Sonjita Sonja Martić, PR menadžer, kolumnista, brand strategist i osnivač i urednik popularnog portala Moodiranje piše o nesigurnosti, autopercepciji i inatu kao pokretaču izlaska iz zone komfora i početka pravog života.

Neki će odmah razumeti koliko je to teško – kad od tebe očekuju previše. Iako se nisam trudila, niti želela, uvek sam bila jedno od dece za koje se znalo da će „napraviti nešto“. I tako sam ja ređala petice, pisala sastave koji su se prepričavali, crtala radove koji su išli na međunarodna takmičenja, do tog dana kada su mi saopštili da ću učestvovati na školskoj predstavi. Ok, ništa novo, pa briljirala sam na svakoj… ali ovaj put tako što ću imitirati Bebi Dol. Gle čuda, moju tada (a i sada) najdražu domaću pevačicu, samo, postojao je problem – ne samo da ne znam da pevam, nego ne posedujem u sebi ni trunku muzikalnosti i ritma. „Ma možeš ti to“, govorili su, sve do trenutka kada sam odustala bukvalno na dan predstave. Ljudi, ja ne da pevam loše, ja nemam veze sa pevanjem! Osećam divno te taktove i melodije, ali, ja ne znam ni da zviždim! Povukla sam se kao najgora kukavica, i tako je počela agonija…

Likovnu akademiju nisam upisala jer sam znala da ima toliko boljih od mene. O Dramskoj akademiji nisam razmišljala, jer gluma je za one koji je vole, a ne za one kojima „nekako leži“. Ajmo preskok par godina unapred – ostavila sam crtanje jer tih godina niko „normalan“ nije crtao niti slikao. Nisam izlazila na ispite osim ako nisam bila sigurna da sam dobra (poslednja ocena na Filološkom – 10!), kod frizera nisam odlazila već su mi kosu skraćivale drugarice, jer, jbš sve ako si lepa tek ako si isfenirana… Od momaka koji su mi se dopadali sam bežala, mislim, ako neko treba da zna da mi se dopada, čemu sve? I tako sam se pretvorila u mega kukavicu. Bitna napomena, osim cerekanja ništa bitno nisam uspela da prozborim – čemu sve, kao da će neko slušati šta kažem? Jedina stvar koju nikada nisam napustila, niti ću, su knjige. Od treće godine, otkako znam da čitam, pa do sada, te knjižurine su bile čitav moj svet, jedini gde postojim i gde sam vredna. Ali, ja o njima, niti o bilo čemu smislenom, nisam govorila. Bila sam jedna ljuštura, duge plave kose koja nije morala da se fenira i oblina koje su potvrđivale moju glupost.

U međuvremenu su mi se desile dve, tada katastrofalne stvari.

Prvo me je pretukao manijak na ulici, iz čista mira. Mene, koju sam tvrdila da ako si miran i gledaš svoja posla, ništa ti se neće desiti. Zatim mi je umrla baka koju volim kao sav ovaj život, i tako su se ostvarila moja tri najveća straha: da ona umre, da ja to prva saznam, i da mi nešto loše saopšte preko telefona (o tome me je obavestio drugar čija majka radi na Kliničkom, preko telefona, pogađate, bila sam prva u porodici koja je saznala za to). Na sve ovo dodajmo agoniju, svima nama poznatu nemogućnost da nađeš iole pristojan posao i da se tu zadržiš.

Sonja Martić - Sonjita

A onda je puklo.
Batine su me naučile da jednostavno nećeš izbeći belaj ako se kriješ od njega. Nekad je tu, tik ispred tebe, izađi mu na crtu! Prvobitno sam mislila da vučem traume od te noći, međutim, život me je naučio da moraš pokazati zube i jačima od sebe. Jesam li insistirala da se ne pozivam na taticu niti se krijem iza nekog dečka? Jesam! Ok, brani se sad sama!
Jesam li znala da Baba Dara kad-tad mora umreti i da ću morati to da prihvatim? Jesam, i to se desilo.
U međuvremenu su me snašli toliki nemogući i mogući baksuzi (dala otkaz, ostala bez stana, raskinula dugu vezu, izgubila neke prijatelje…) da sam te septembarske noći samo pogledala u nebo i upitala vasionu: „Šta još hoćeš?“

I onda to krene samo od sebe.
Ne znam ja recept kako da pobediš ili uspeš. Znam samo da sam u jednom trenutku shvatila da ću umreti kao biljka, koja je tek tako egzistirala i zauzimala mesto na ovoj planeti (dešavalo se da spavam po pola dana), ili ću uraditi nešto. O poslu i ljubavi nekom drugom prilikom, osvrnuću se samo na opasku jednog dragog deteta koje me je navelo kao uspešnu osobu. Pošto prezirem romansirane biografije moram da kažem da me nisu održali želja za uspehom, napretkom i srećom. Održao me je inat, čist kao nagon, prema životu, prema svemu.

Ide sve dođavola? Zameni teze i ići će prema tebi! Zalupili su ti vrata? Prestani da kucaš i počni da otključavaš! Niko te ne razume? Uveri ih da ti razumeš njih!

I nekako to dođe na svoje. U početku izgubiš godine, nadu i veru, a onda skapiraš da bukvalno sve što se dešava ide u tvoju korist. Makar si pametniji. Mada, ima tu jedna bitna klopka. Kao, tamo neki pozitivni stav. Neće se rešiti sve samo od sebe samo zato što veruješ u to. Naprotiv, nemoguće je da se ne desi posustajanje, pesimizam i pitanje „čemu sve, ionako je nemoguće“. I postoji samo jedno rešenje, ideš dalje, iako ti se neće. Osećaš da je sve uzalud i ne vidiš poentu? Nema veze, radi, baš kao da je sve ok. Istreniraj svoje telo na rad, baš kao što se diže kad treba da jede ili se okupa. Navikni se da je aktivnost normalna baš kao i higijena, onda trud postane deo tvoje ličnosti, a ne samo spoljašnja aktivnost. Onda te opauči da su rezultati neizostavni, ako ideš ka njima.

Bili smo nedavno redakcija ovog online izdanja (kojeg sam pokrenula iz čistog inata prema besmislicama koje nam serviraju) i ja na Večeri talenata fantastičnih glasovnih mogućnosti u Bitefu. Cepam treći po redu točeni Jelen (iz čistog inata prema Bejlisu i ostalim ženskim brljotinama) i saopštavam koleginicama: „Sa’ ćemo da pevamo! Brazil!“

Sonja Martic-Sonjita

I tako se mi, muzikalni defekti, u jednom trenutku nađosmo na bini. Kako je zvučalo? Ne znam. Niko nije umro, štaviše, skoro svi su nas fotografisali. Jbt, ljudi su gori u ogledalu, nego u očima drugih! Sad mi je krivo što nisam poslala svoje fotke kada je Bebi 1996. pozvala klince da učestvuju u spotu „Hajde da pričamo o…“
U tom sam shvatila da su moj inat, princip, drskost ili šta već obična magla u poređenju sa činjenicom da nisam sama na bini. Čak ni najgori blam nije strašan ako imate nekog da stane uz vas.

Eto, pobedila sam i to.
Ništa nije strašno, ni život, a ni vi, dragi prijatelji.
Strašan je strah.
Strah-an (jotovanje) + strah = >pleonazam, dakle samim tim, strah je neosnovan.

Posted in Priče uspešnih  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2018  - All rights reserved