Kreiranje Uspeha

U ovoj priči uspešnih zaputili smo se u Mandarinu, po mnogima najbolju beogradsku poslastičarnicu koja osvaja srca i papile svih koji u nju uđu. Čovek iza ovako uspešne priče ima recept koji biste i očekivali od majstora kulinarstva – podloga od poslovnog integriteta, prava osoba sa velikim poznavanjem posla i  ogromnim poštovanjem za klijente. Pročitajte šta nam je Krsto ispričao o svom putu do onoga što je Mandarina danas.

Krsto-Radovic-Mandarina.jpg

Kako izgleda jedan dan u Mandarini?

Imamo dosta porudžbina, ni jedan dan nije isti. Sada nas ima 36 u timu, i velika je odgovornost na meni lično, jer ja najbolje znam svoj posao. Tim je tu uz mene i prate me, svako na nekom svom nivou. Ne mogu da napredujem ako moj tim ne napreduje, i to znanje mora da kruži. To je pravilo. Ne može niko nešto da nauči i da to čuva za sebe. To je moja misija, da imam dobar i jak tim.

Učili ste u prestižnim svetskim školama i doktorirali kulinarstvo na čuvenom  University of West London. Radili ste rame uz rame sa bogovima slatke umetnosti, stajali na vrhu poslastičarskog Olimpa. U Vašim kolačima su uživale najveće svetske zvezde od Londona do Holivuda. Kako to da ste odlučili da se vratite u Beograd, dok mnogi misle da su sreća i uspeh baš tamo odakle ste Vi došli?

Ja sam devet godina živeo u Engleskoj i dve godine u Americi. Otišao sam sa ciljem da naučim taj posao kojim se sada bavim, da steknem što više znanja i veština, jer je Mandarina bila moj ultimativni cilj još od kad sam bio dete. Mi smo iz pekarske porodice, imamo usađen taj preduzetnički gen, odrasli smo u privatnom biznisu i mislim da nam je to bilo možda najveća baza. Mi smo vaspitani da radimo. Mislim da je najveći nedostatak celog našeg društva manjak toga. To porodično, da ti od malih nogu kažu: „Idi čisti baštu.“ Znate kako je to u Americi i svuda u Evropi: idi čisti cveće,  prošetaj kuče, bejbisituj. Pa kako rastu, tako idu negde 3-4 sata da rade. Ja sam u Americi živeo u jako bogatoj porodici gde niko nije morao da radi još 200 godina. Baš su bili imućni, ali deca su radila, prodavala sladoled preko leta. A išli su na posao autom od 60.000 dolara, sa 16-17 godina. Tu naučiš da radiš, da ceniš rad, da stekneš radne navike. Ja sada primećujem da su mladi kod nas sa 26-27 godina završili fakultete, a nemaju osnovne navike – dolazim na vreme na posao, dolazim uredan na posao, dolazim adekvatno obučen. Nemaju to jer ništa nisu radili u srednjoj školi i na fakultetu, ni preko leta, nikad, tako da nisu stekli ne samo radne navike, već ni osnovnu radnu etiku. Da su ikada igde radili, ne bi mi dolazili sa opravdanjima tipa nisam stigao, te me boli stomak, te prevoz.

Mandarina je oduvek bila moja želja. I  svaki dan i  na poslu i na faksu i kroz radove koje sam pisao na faksu, i taj master rad… Uvek sam zamišljao kako će to da izgleda kad se budem vratio. Ipak sam ja iz Beograda. Ja sam štelovao korake po beogradskim ulicama, ovo je moj grad i ovde sam hteo da živim. I jednostavno, završio sam sve što sam zamislio – završio sam najbolji fakultet, imao sam stvarno dobru karijeru u Engleskoj, radio sam sa najboljim chefovima. Engleska je jako skupa za život, već sam bio prešao tridesetu i dolazila je sledeća životna faza – porodica. Tamo ne možeš da kupiš stan ako nemaš 30% od vrednosti da uđeš u kredit. A ovde sam imao dosta pristojan život. Ljudi koji gledaju odavde to inostranstvo misle da je sve med i mleko. Međutim to je za većinu ljudi koji žive u inostranstvu utopija. Jeste da imaš malo komforniji život, ali si ipak rob kredita.

Po povratku u Srbiju, ko je bio najveća podrška? Koliko je veliki bio rizik? Da li ste uradili analizu tržišta pre pokretanja posla?

Od početka smo hteli da to bude porodični biznis, svi smo sazreli u svojim karijerama. Moja sestra u marketingu, tata i mama su tu bili da nas podrže svojim iskustvom jer imaju svoj biznis 35 godina. Imali su tridesetak pekara koje su otvorili, vodili i zatvorili iz raznoraznih razloga i imaju puno iskustva. To je podrška koju sam dobio iz porodice.

Nismo imali mnogo vremena za pripreme i istraživanje tržišta, kako bi to po bukvici trebalo da se uradi. Našli smo lokal i morali smo da počnemo za mesec i po dana. Nismo imali vremena ni za velike adaptacije prostora. Ali osetili  smo, pošto smo oboje iz grada, da će se naši kolači dopasti ljudima. Ja sam znao na kom sam profesionalnom nivou i šta mogu da napravim i ponudim gradu, znao sam da toga ovde nema na tom nivou. Ja sam možda jedini vlasnik ovakvog biznisa koji je iz njega i potekao. Celu karijeru sam radio u poslastičarnici i prošao sam sve faze: od pomoćnog radnika do šefa. Zato je meni samopouzdanje i bilo na visokom nivou, jer poznajem ceo proces i znao sam kako ću da kontrolišem posao. Znao sam tačno kako ću da opremim proizvodnju, koje ću mašine da kupim, šta ću da kupim novo a šta polovno, gde mogu da uštedim a gde treba da potrošim. Zato svima i govorim da pre nego što počneš svoj posao, moraš dobro da ga znaš, osim ako nećeš prvo da počneš pa onda od nule da ga učiš.

Mi smo možda i pre pet godina imali kapaciteta da počnemo ovaj posao, ali ipak nisam bio spreman. Zato je sada kada smo krenuli sve je išlo dobro. Biznis je malo morao da se šteluje, da se prilagođava tržištu, jer je to jednostavno živa stvar. Dosta toga se usput rešava, ali je nama to bilo lako jer smo dosta stvari znali od pre i nismo morali da učimo.

Obilazeći ceo region i držeći obuke za čokoladu kao ambasador belgijskog Callebaut brenda događa mi se da uđem u kuhinju i vidim da ju je pravio neko ko nije iz ovog posla. Mnogo su sredstava uložili u kuhinju, imaju opremu koju ne umeju da koriste, koja im ne treba, koja je preskupa, za koju nemaju servisere, i ona sad tako stoji. A plaćena je 10.000-15.000 evra.

Sve vreme dok sam bio u Engleskoj razmišljao sam o bojama, o mirisima, veličinama i sve se to taložilo, skupljalo i čekalo svoj trenutak. Kada smo otvorili Mandarinu ideje su već bile razrađene. Od momenta kada samo našli lokal do momenta kada smo ga otvorili prošlo je mesec i po dana, i to je za mene bio možda najinteresantniji period, jer mi se 10 dana po otvaranju rodio i sin, sve je nekako bilo aktivno. Ali tu je i podrška porodice, prevashodno moje supruge koja je deo svega. Možda nije toliko aktivna u poslu koliko u održavanju porodice, vaspitavanju dece. Kada imate tu neku finu energiju, to se sve oseti i vrati.

Mandarina-Cake-Shop-2.jpg

Dakle, postigli ste uspeh preko noći koji se takoreći spremao jedno deset godina?

Za nas su svakako bili tu i pomogli i Braća Burazeri, koji su u međuvremenu profesionalno izuzetno sazreli. Bilo šta što je bilo potrebno dizajnirati, ispalo je vrhunski: od logotipa do kutije. Na nekim mestima gde ljudi bez iskustva i bez predznanja prave grešku – možda više potroše, možda ne izaberu pravi materijal – nama u porodici se nekako namestilo tako da smo svi dorasli ovom poslu. Imamo jako dobre odnose, što je bitno u porodičnom poslu – poverenje i uzajamna podrška.

Neki recepti su spremani po nekoliko godina. Ima puno različitih kolača, dosta sezonskih. Ja se uvek trudim da imamo nešto standardno i nešto neočekivano. Već znam šta se našoj publici dopada: lešnik, karamel, čokolada, šumsko voće, ali uvek  pravimo nove recepte. Imamo mnogo stalnih mušterija koji uvek žele da probaju nešto novo, neuobičajeno. Naši kolači nisu ni preveliki ni preslatki, porcije su taman… pokušavam da napravim nešto da ne dođete ovde na nešto čega ima svuda.

Svi kolači su svedenog dizajna, nisu nakinđureni. Čime se vodite?

Pa kao i svi umetnici i ja imam svoj stil po kojem sam prepoznatljiv. To je nešto što je u našem zanatu možda i najteže. Postoji više vrsta radnika: neko je dobar organizator a nije kreativan. Neko je kreativac, ali nema nikakvu organizaciju. Poslastičarstvo je jako kompleksan posao jer ima dosta faza i dosta vrsta poslastičarstva. Da bi bio dobar majstor moraš da prođeš kroz sve njih.

Restoransko poslastičarstvo se potpuno razlikuje od ovog našeg; i veštine, i organizacija i količine koje praviš, i brzina hoda, rada i razmišljanja. Ovde nemaš servis, tamo imaš. U restoranu sve mora na brzinu, praviš sve last minute, veća je nervoza, veća je brzina kojom moraš da razmišljaš i da radiš. Ovde je sve polako, treba ti dosta opreme, ima ponavljanja, hotelski je kvantitet i masovnost, moraš da znaš da brzo radiš, pa svadbene torte, sladoled, praline, kroasani… Sve je to deo hotelskog poslastičarstva. Ja sam na primer u Engleskoj godinu dana radio samo voće. Dugo se uči posao. Dođe kamion, istovari ti 5 sorti manga, 5 sorti malina, 15 sorti jabuka, sve moraš da ih aranžiraš i sve moraš brzo da radiš. Onda sve to da isečeš, pripremiš tanjire, pripremiš korpe sa voćem u zavisnosti od VIP sobe – svaka VIP kategorija dobija različitu korpu voća.

Prošli ste čitav sistem i sve aspekte poslastičarstva. Ovde u Srbiji kada neko pokrene posao, pogotovu u ugostiteljstvu, ljudi misle da je dovoljno imati lokal u centru, ili ako je roštilj, dobro meso, i da je to to, pa propadnu. Koji su faktori koji su potrebni za uspeh osim onih koji idu „na ruku“?

Najbitnije je da si posvećen poslu, da si posvećen mušterijama, standardima, da nisi alav, da želiš da napreduješ, da ti je stalo do svojih mušterija, da ti profit nije na prvom mestu. Kod nas to lagano ide nekim svojim tokom. Ja sam 20 sati radio na ovom izlogu koji je sada tu. Svaki dan 5-6 sati. Ali kad vidim da stanu ljudi da gledaju i da se dive, znaš da je to vredelo. Kad se baviš umetnošću, valjda ti je prvi cilj da se ljudi dive tvom poslu. Kad ideš sa tom idejom i sa tim stavom, da si tu za mušterije, da im se javiš… Viđam puno kafića i restorana, a ne znaš ni ko ih drži. Niko ni da te počasti ni da ti priđe. Nije nikome do čašćavanja, nego do gesta. Zato se i Kamelija i ja trudimo da smo tu, prisutni, i takav tim biramo. Meni je manje bitno kakav će ko majstor a bude. Meni je bitno da je vaspitan i posvećen poslu, da ne mora sve da mu se crta. Poslastičarstvo je vrlo specifična grana ugostiteljstva i specifičan je sloj ljudi, zbog toga nema mnogo uspešnih biznisa. 

Koje su lekcije naučene kroz biznis u Srbiji? Koje su tačke spoticanja?

U prvoj godini: nezainteresovanost dobavljača za kupca. Nisam mogao da verujem. U Engleskoj je poslovni odnos dobavljač-kupac svetinja. Pomenuo sam vam da sam godinu dana radio samo voće. Tada sam imao 25 godina, klinac, upravo došao iz Srbije. Imali smo milionske ugovore sa dobavljačima voća. Desilo se da smo jednom dobili jabuke koje nisu zadovoljile očekivani kvalitet. Ja zovem, kažem: „Ove jabuke nešto nisu dobre.“ Gazda, inače milijarder, seda u kola i donosi lično.

Radi se o tome da ovde svi moramo da rastemo zajedno. Cela industrija treba da raste, da se razvija uzajamno poverenje. Treba da ulažemo u budućnost. To su u Engleskoj shvatili. Tamo bi ti svaki dan dolazio neko da ti nudi nešto od materijala i sirovina sa kojima radiš: jaja, bilo šta. Ovde ne. Doduše dobio sam jednom džem na probu u onolickoj teglici (od 100 grama) da probam. A meni je potrebno 5 kg da bih mogao da isprobam kako se ponaša taj džem u različitim procesima. Sa 100 grama ne mogu da  počnem ništa. Mogu samo da kažem da li mi se dopada ukus ili ne. Ljudi moraju da shvate da moraju da ulože u odnos i u klijenta. I mi smo krenuli sa nižim cenama i manjim maržama dok se ljudi ne naviknu na nas, pa polako. Gledaš gde možeš da uštediš. Treba strpljenja.

Kako birate kadar? Zašto ste se odlučili da mentorišete i zašto ne uzimate gotove majstore?

Ja sam odlučio da Mandarina ipak bude Learning Institution. Znanje mora da kruži, jer ovde može da radi jedino neko ko hoće da napreduje i ko hoće da prati moj sistem rada, moju viziju i moj stil. Mladim ljudima treba dati šansu. Dosta su zapostavljeni. Od radnih navika, kroz školovanje, gledanje kroz prste, manjak entuzijazma u kadru. Zapošljavaju se ljudi bez ikakvog iskustva, mada se u srednjoj školi dosta njih još i zaista trudi.

Ja sam dosta zahtevan, naš posao je težak, ima mnogo detalja i ko hoće ovde da radi mora da bude posvećen detaljima i napretku.  Niko ne  sme da stagnira jer ni ja ne volim da stagniram. Postavljam sebi visoke ciljeve. Ja sam kao lokomotiva, a oni su svi vagoni. Da bih ja napredovao i mogao da se bavim drugim stvarima, oni moraju da funkcionišu. Zato mislim da mladima treba dati šansu jer nemaju iskustva i lakše ih je oblikovati.

Naći kvalitetnu radnu snagu je veliki izazov. Ipak, ja sam neko ko hoće da napravi sistem, i mislim da sam blizu toga. Dosta njih pratim još iz srednje škole. Imamo tri puta nedeljno praksu, drugu i treću godinu učenika iz srednje škole. Oni onda rade blok nastavu, pa preko leta dođu i imaju svoje dnevnice. Važno je da znaju da je njihov rad cenjen. Krećući se u našoj industriji, meni je neshvatljivo da ti kao vlasnik voziš džip, kupuješ i putuješ stalno, a radnici ti grcaju i kukaju, kunu te, pljuju i kradu.

Mi smo sa druge strane vaspitani drugačije, a hoćemo i da gradimo ovo na duge staze, da ljudi ovde žele da rade. Ja svima pričam, i to je prva stvar koju njima kažem: „Kad siđeš dole niz stepenice, moraš da budeš motivisan i da uživaš u svom poslu.“ Baviš se kreativnim poslom, i ako te ja stiskam stalno, to gubi poentu. Ja svakako stiskam kad treba, razgovaramo u kancelariji, ali sve samo u svrhu toga da ih povedem pravim putem.

I ja sam u Engleskoj imao stvarno dobre chefove. Kad ti chef tu otvori prozor i kaže sve kako jeste, ti ako si inteligentan i prihvatiš to kao dobronamerno, to je najbolja lekcija. Tako nastaju najbolji majstori.

Ima mnogo vrsta poslastičarstva, kao i mnogo vrsta majstora. Ne može svako da bude dobar u svemu. Zato procesi toliko dugo traju. Šteluješ se prve četiri godine biznisa, učiš takozvane basic skills – kako stojiš, kako radiš, kako premeštaš kolač, kako se organizuješ, kako povezuješ... Naš posao je kompleksan: jedno ti se peče, jedno ti se steže, ovo ti se kuva, ovaj radnik radi odvojeno. Sve je osetljivo. Miksevi imaju po tri, četiri kile, taj repromaterijal je skup. Ako se promaši temperatura, mus propada. Ako pregore kore, propada i materijal. Sve to moraš da pratiš, da budeš svestan i svog i tuđeg posla, da znaš da planiraš unapred. Operativno je dosta zahtevno.

Zato ne može svako da bude vrhunski chef.

Mandarina-Cake-Shop.jpg

Da li ste razmišljali nekad o kulinarskoj akademiji?

Sada sam trenutno izuzetno zauzet. Postao sam predstavnik Callebaut čokolade za Jugoistočnu Evropu, i to je za mene veliko profesionalno dostignuće. Uvek sam imao taj cilj, a ljudi generalno ne znaju šta hoće. Moraš da znaš – hoćeš da budeš vrhunski poslastičar ili hoćeš da budeš par ruku. Ja kao menadžer u ovom trenutku vrlo brzo znam razliku. Na tebi je da se dokažeš. Ako nemaš entuzijazma, fokusiraću se na nekog drugog. Kada dolaze na praksu, srednjoškolaca ima više. Sada imam jednu srednjoškolku koja je toliko talentovana, i pokazuje mnogo više interesovanja nego drugi. Ako hoćeš da budeš majstor, moraš više da radiš, da se trudiš, da ulažeš u sebe. Moraš da ulažeš u znanje, da ideš na kurseve, da odeš u inostranstvo na obuke, da malo manje spavaš... Meni je radna nedelja u Engleskoj trajala 80-90 sati. I još dva dana sam išao na fakultet u slobodne dane. Mislim da svako ko radi toliko i ko je toliko posvećen svom poslu, mora da uspe.

Šta je to što vas na kraju dana, meseca, godine čini najzadovoljnijim? Da li je to novi kadar, novi proizvodi, ili ono kada ljudi stanu da pogledaju izlog?

Pa sve to po malo! Sad je to podeljeno u više sektora. Meni je u ovom trenutku karijera raznovrsna. Drago mi je da vidim da sam uspeo u tome da napravim da bude harmonija u kuhinji, da se svi slažu, da budu srećni što dolaze na posao. Većina ljudi je radila kod poslodavaca koji nisu bili iz branše i nisu je poznavali. To se naravno odražavalo na okruženje, na standarde, na zaposlene, na higijenu.

Kod profesionalaca se to najviše odražava na međuljudske odnose. Nema povišavanja tona, nema psovanja, svađanja i prostakluka. Kako je lepo u izlogu, tako treba da bude i u proizvodnji. Kao što sam već rekao, znanje mora da kruži. Takođe, važno je da se nikad ne prećuti. Nijedan problem ne sme da ide pod tepih. Kada imamo problem, ja zaustavim rad i postavim sve za sto. Donesemo onda, na primer, tortu, i analiziramo.

Uvek kada neko ode, njih praktično sistem odbaci. Ne može svako da radi ovde. Možda ljudi koji su otišli i imaju potencijala, ali ne možeš da budeš motivisan samo tri meseca. Mladi često prave grešku što ne investiraju u sebe na duge staze. Ja sam čekao ovo 15 godina gradeći karijeru.

Neko pomisli da je postao majstor čim je naučio da pravi tortu, a to je tek početak. Onda kada kreiraš svoju tortu, izgradiš svoj stil, organizuješ ljude, tek onda možeš nešto da kažeš... Moj posao je sada potpuno drugačiji nego pre godinu, dve kada sam bio samo chef.

Za šta možemo da vas probudimo u tri ujutru?

Ja stvarno volim svoj posao i uživam u njemu. Mi smo deo nečijeg specijalnog trenutka – i na svadbi, na rođendanu, krštenju, slavi, ili bilo kom slavlju. Uvek smo tu da ulepšamo nečiji dan. Kada ideš sa tom pretpostavkom da si ti tu, i tvoje ime i tvoj integritet je u nečijoj kući, u njihovom važnom trenutku, važno ti je da ljudi znaju da će kod tebe da dobiju nešto specifično, nešto neobično i kvalitetno. I na kraju, i više nego što očekuju. Mislim da u tome uspevamo, ali je ogromna energija potrebna da se to održava. Za sada drugarskim i profesionalnim odnosom postavljamo to na noge, da može na duže staze da funkcioniše.

Sa druge strane, Callebaut mi je na neki način sad i ventil. Putujem po regionu i držim obuke za njih kao predstavnik. To mi je posebna satisfakcija jer sam kao mladi chef gledao kurseve tih ozbiljnih chefova, i uvek sam hteo da budem deo toga. Namestilo se da se otvori pozicija, i tako postaješ deo elite, jer nas koji radimo za najveći svetski čokoladni brend nema puno.

Verujemo da se i Vama dešava da „inspirišete“ nekoga do te mere da se to njihovo delo slobodno može nazvati plagijatom.

Malo ima majstora, a puno plagijatora. Ne bih da imenujem i neću time da se bavim, ali kopiraju nas ljudi. Bavimo se kreativnim poslom i ne mogu svi da budu lideri. Mandarina je moje intelektualno delo. Imam gomilu svojih svezaka na sve strane, stalno crtam, pišem. Ja sve ovo skupljam godinama, i tu mi stoji sve. Imam naravno sve i u fajlovima, ali su u sveskama recepti i crteži. Nacrtam i napišem deo, pa prođe dvadesetak dana, pa onda pogledam ponovo i vratim se. E sad, neko dođe i ukrade ti sažvakan proizvod, i on živi od toga. Tu intelektualnu svojinu je jako teško zaštititi u našem sektoru.

Kako se nosite sa plagiranjem?

Ja se vodim time da stalno treba da se ulaže. Ulaganje u znanje, standarde, inovacije. To ne može svako da napravi. Ne mogu ljudi koji kopiraju moj rad sa mnom da se takmiče. Ja ne kažem da sam ja sad neko ko je najbolji, ali sam spreman da svoje vreme, energiju i talenat ulažem konstantno. Ne predajem se i stalno inovacijama i specifičnošću poslovanja doprinosim poboljšanju proizvoda. Meni nije samo kolač ogledalo, meni su i standardi proizvodnje i to kakvi su mi zaposleni još važnije. Stvarno mi je stalo do toga da od ove dece napravim stručnjake. Takođe, da bih nekim drugim stvarima mogao da se bavim, moraće neko da me odmeni i pokaže inicijativu i odgovornost. Važno je i da ljudi pričaju lepo o Mandarini, a ne da te gledaju kao na plagijatora, na drugu klasu.

Bolje da si svoj, pa makar bio i mali. Ima mnogo kolega koji se drže svog stila i po tome su prepoznatljivi. To mi je za mnogo veće poštovanje nego kad neko napravi srce, isto ga dekoriše kao ja, isti ukus ima, i prodaje ga bez toga da bar promeni boju ili doda neki svoj obrt.

Majstor se prepoznaje onda kada izgradi svoj stil. Najteže je biti sveden i minimalistički, bez prenatrpavanja. Zato ja godinama pokušavam da izgradim svoj stil i da budem prepoznatljiv. Oni koji kopiraju ne znaju da nema ničeg lepšeg nego kad kreiraš i stvaraš, i završiš svoju kreaciju. To te održava u formi. Onda kada se opustiš, ništa ne vuče napred. Od kada sam bio klinac, ja ulažem i radim. Zato neko otpadne, jer nije posvećen. U karijeri preko noći ispadneš iz mašinerije.

Mandarina-Cake-Shop-3.jpg

Da li postoje neke smernice ili plan za razvoj zaposlenih ili je to samo set osobina: da bude spreman da uči, da napreduje, da se trudi; da zna šta je sopstvena odgovornost i da dođe na vreme; da primi feedback i da ga implementira?

Naš posao ima mnogo sekcija. Praline su mnogo drugačije nego kroasani. Neko mora da bude lider kako bi nadgledao proces. Jedan po jedan zaposleni savladavaju odvojene delove posla, pa se onda menjaju po pozicijama. Neko mora da bude i lider kako bi nadgledao proces. Svako od zaposlenih mora da napreduje u svom segmentu, da širi interesovanja, da upija, sluša, prati trendove i uči, i jedino tako možemo da napredujemo i kao tim.

Koji je vaš stil liderstva? Naravno, podrazumevamo da menadžment i liderstvo nisu isto. Menadžment je organizacija, a liderstvo je podrazumeva ono kako izvlačite najbolje iz ljudi. Da li je to primerom ili direktivom, koučingom, ili kombinacijom?

Mislim da je najbolja kombinacija. Mislim da sam ja kroz školovanje naučio dosta stilova i analizirao ih. I onda prilagođavam feedback. Recimo, nije isto kada si završio faks ili nisi. Ja sam ovde završio višu, i tamo verovatno najbolji faks. Radili smo dosta studija slučaja, pričali. Engleski sistem je savršen za mene, mnogo je drugačiji. Oni te pripreme da izađeš kao mašinerija koja može da proguta sve. Ceo program je sklopljen da te obuči da vodiš svoj mali biznis, da znaš gde možeš da nađeš informacije, pa marketing metode, strateško planiranje, ljudski resursi, vrste stimulacija, kontrole, onda studije slučaja.

Radili smo dosta pisanja, prikupljanja informacija, i vremenom to sve naučiš da primeniš. Sve je u tehnici, sve ima svoje zašto i zato. Uspešan lider je onaj koji može da žonglira, da zna kad da popusti i kad da stegne, kako da uvede disciplinu. Ja mislim da sam svojim ličnim stavom i znanjem postavio zaposlenima neki standard koji ne moraju da dovode u pitanje. Ne dozvoljavam da mi iko odgovara, svađa se i diže ton – važna mi je ta disciplina, kao i poštovanje. Svako mora da me gleda u oči kada razgovaramo. Isto tako, ni ja ne bih nekog tretirao sa nepoštovanjem, opsovao. Desi se da dignem ton kad je neophodno, ali ipak mora da se zna da su moje ime, moja investicija i nespavanje doveli do toga da neko dobije sažvakano znanje i način da uči.

Mladi ljudi često kažu: „Što da nekome radim za džabe.“ Da li su vaši praktikanti svesni da dobijaju besplatno znanje?

Ja njima pričam da je to što oni čuju za džabe kada dođu kod mene, to je nešto što će neko mnogo platiti da čuje na obukama, na primer za Callebaut. Ja sam kad sam radio često ostajao i u drugoj smeni, baš zato što je u toj smeni radio bolji chef. Mislim da je to u vezi sa generalnom zapuštenošću, i obrazovanja i vaspitanja. Retko ko ulaže u sebe. Čeka se državni posao, a ima toliko posla. Prepustili su se, sede kući, gledaju TV.

Šta biste rekli ljudima koji su u toj situaciji – da se dvoume da li da krenu u preduzetničke vode?

Budi bolji od ostalih. Potrudi se. Ustani ranije. Sada su informacije dostupne. Pokušaj da saznaš što više pre nego što kreneš.

Od prvog dana moraš da imaš autoritet - stečen znanjem i iskustvom. Kada ljudi rade za vas, mora da postoji hijerarhija. Ako bi svi odjednom pričali i donosili odluke, to ne može da funkcioniše. Ja sam doživeo kada sam radio u kuhinji da se od celog radnog vremena, radnici četiri sata svađaju, i to po najboljim hotelima.

Sve je povezano i sve se nadovezuje jedno na drugo. To jednostavno mora da funkcioniše da bi biznis bio uspešan. Zato i nema mnogo uspešnih biznisa. Ima mnogo biznisa koji se održavaju i žive, ali nisu ostavili pečat na svoju industriju.

Šta je onda osnova uspešnog biznisa?

Pozitivna zdrava energija, ulaganje i bavljenje svojim poslom. Da si ti stvarno motivisan i da voliš to što radiš. I uložiš osamdeset sati nedeljno.

I naravno attention to details. Lepo je to iskustvo kada odeš malo u inostranstvo i vidiš taj odnos prema poslu i profesionalnost. Ako neko to dobro radi, to su Englezi. U Americi je to malo upakovano i ulepšano marketingom, ali Englezi stvarno rade. Kako se oni odnose prema svemu, kako lepo pričaju i odnose se prema ljudima je neverovatno.

Važno je takođe da postoji i nekoliko nivoa kontrole, da na primer porudžbina ne ode a da ne bude najbolja što može da bude. Najveći izazov za mlad biznis je da ima neku hijerarhiju.

Konstantnost i kontrola kvaliteta je važna. Pa čak i kad je samo dekoracija ispala loše. Ti nećeš samo da zbudžiš, nego si posvećen detalju. Onda ostaneš pola sata duže i napraviš novu dekoraciju i staviš je kako treba. 99,9% chefova u Beogradu bi to preskočila i samo poslala porudžbinu.

Šta se dešava sa kolačima koji nisu za u vitrinu, a jestivi su?

Ima ostataka, ali kroz kontrolu kvaliteta, veličinu porcija, dobro planiranje menija ti dovodiš to do minimuma. Mi već imamo i dosta standardizovanih modli i vodimo računa o preciznom sečenju. A to što ostane, uglavnom, pojede se... (smeh)

Takođe, svaki kolač svi zaposleni moraju da probaju. Recimo, jedno vreme dok sam radio kao chef u poslastičarnici u jednom od naših hotela, niko od zaposlenih u sektoru, niko od kuvara i poslastičara nije bio u restoranu da vidi kako restoran izgleda. Da li možete to da zamislite? Mislim, i u Engleskoj moraš da dobiješ dozvolu menadžera ako hoćeš da dođeš kao civil u restoran. Ali zato, u svim hotelima, kada dođeš prvi dan da radiš, imaš iskustvo dolaska u restoran. Dođeš lepo obučen, sedneš, vidiš kakva je hrana, servis, sto. Pogotovo menadžerske pozicije. Nama je top menadžment nedelju dana spavao u hotelu kako bi stekao iskustvo iz prve ruke. Kako da radiš u hotelu i praviš hranu, a da ne znaš kako izgleda restoran? Kao kada neko hoće da prodaje kolače, a nikad ih nije probao. Prodaješ automobile, a ne voziš ih.

Da li i dalje jedete vanilice, doboš tortu i ostale „prizemne“ stvari?

Jednostavne stvari se najteže prave. Ja volim sve to. Nisu ni sve vanilice dobre, iako su navodno lake. (smeh)

Šta Vas nismo pitali a trebalo je?

Mislim da smo dosta toga pokrili! Ono što bih ja voleo da vidim je da se ljudi iz branše posvete malo više preduzetništvu. Stvarno je velika satisfakcija kada vidiš da tvoj biznis funkcioniše. Kroz celu moju karijeru, sad sam najzadovoljniji. Kad radiš za drugoga, nikad nemaš taj nivo satisfakcije.

Sve je u vrednom i pametnom radu i ulaganju u sebe. I uspeh mora da dođe. Doduše, uspeh je različitim ljudima različita stvar.

Na kraju, šta je za Vas uspeh?

Da se ljudi dive mom poslu i uživaju u onome što napravim. Kolači moraju da budu wow. I onda kada ljudi uživaju, znaš da vredi. A pare i to, te neke finansijske stvari, to će doći. To jednostavno ide jedno sa drugim.

***

Ako vas je Krstina priča inspirisala i ako ste klimali glavom dok ste je čitali, krenite u Mandarinu da se divite njegovim kolačima koji su zaista - WOW!


Intervju vodile:

Neva Rajković
Sonja Martić

Posted in Priče uspešnih  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2019  - All rights reserved