Kreiranje Uspeha

Krojač web dizajn Ana JovanovićPitanje „Da li si ti normalna da napustiš uspešnu državnu firmu i otvoriš svoju?“ bilo je prvo u nizu sličnih i, sada shvatam, pokazatelj da sam na pravom putu da ostvarim svoj san – da budem slobodna, nezavisna, svoja, da radim ono što želim i volim.

Bila je 2006. godina kada smo Svetomir i ja doneli odluku da iskočimo iz čamca i zaplivamo u nepoznato. Nismo imali nikakvu finansijsku sigurnost koja bi obećavala dobar start firme koju želimo da otvorimo, ali smo imali ono bitnije – ogromno znanje i iskustvo iz oblasti weba i marketinga. Jedinu ušteđevinu koju smo imali preusmerili smo na konsultanta za registrovanje firme i dugo letovanje. Jer i tada smo znali da pred korak na koji se spremamo moramo da budemo odmorni i punih baterija. Ne znam kako ni zašto – nismo se plašili neuspeha. Verujem da za nas neuspeh jednostavno nije opcija. Ako nešto ne ide, pokušaćemo nešto drugo.

Sami, sa nula dinara, bez ikakve zaleđine i u našoj ušuškanoj garsonjeri počeli smo da gradimo naš život i naš san. Rođen je Krojač, naše prvo čedo.

Dodala bih i da su nas za odabir imena firme koja se bavi web dizajnom pitali da li smo normalni? „Pa, svi će da misle da ste tamo neki krojači!“ Ali, mi i jesmo krojači! Krojimo web odela i to dobro.

Kako bismo izbegli rizike koje nosi zajednički rad supružnika i u cilju da do razvoda ne dođe baš odmah, pažljivo smo planirali svaki korak. Jasno smo definisali ko je za šta zadužen, za svaki delić poslovanja smo napravili protokole i standarde, bez izuzetka. Definisali smo tržište, nastup, proizvod, znali smo gde želimo da budemo za 3, 5, 10 godina. U našim glavama mi smo bili holding, korporacija, institucija. Greške u koracima nisu bile dozvoljene. Našu veru u uspeh nije mogla poljuljati ni škripa parketa, mjaukanje mačke, brujanje komšijine bušilice, cviljenje Za Elizu na hold-u – dok prinosim slušalicu telefona „direktoru“ Krojača, koji je spreman za novog klijenta i nove projekte.

Posle nekoliko meseci iznajmili smo prvi poslovni prostor za Krojača, celih 16 kvadrata. Carstvo. Nisam cinična, ozbiljna sam. Taj izlazak iz stana u pravu kancelariju označavao je novi fil na našoj poslovnoj torti. Imali smo radno vreme, nas dvoje. Oblačili smo se poslovno, išli smo u firmu. U firmi smo radili, planirali, gradili. I dalje je svako imao svoja zaduženja, svaki plan je bio ispraćen pisanim ciljevima. Zaposlili smo prvog programera i tako po svim merilima preduzetništva – zaista postali firma.

Usledili su prvi zaista veliki projekti, prve nagrade, prve objave u medijima. Iskoristili smo najbolje od nas samih, ali i dobarpreduzetnički talas.

Kako bismo se pozicionirali na tržištu osmislili smo i projekat Suveniri Srbije, prvu domaću internet suvenirnicu. Objedinili smo znanja iz weba, PR-a i moje iskustvo koje sam stekla tokom rada u Turističkoj organizaciji Srbije.

Niko, ali zaista niko osim nas dvoje nije verovao u uspeh tog projekta. I opet pitanje: „Dobro, da li ste normalni, ko će da kupuje suvenire na internetu?“

Danas su Suveniri Srbije krovno telo za promociju suvenira i proizvoda starih zanata u Srbiji. Zahvaljujući tom projektu stotine porodica je postalo ekonomski stabilno, plasirano je više stotina hiljada suvenira, pokrenuli smo lavinu – o suvenirima se priča, piše, a mi imamo i sopstvenu proizvodnju suvenira.

U jednom trenutku smo odlučili da moramo da proširimo delatnost i osnovali smo Krojačevu školu web dizajna i programiranja. Novi prostor, nove kolege, „krojača“ je sve više. Postali smo i dom za dve divne mace, Školjkicu i Žaklinu.

Da li je potrebno da kažem da su nas mnogi pitali: „Da li ste vi normalni da otvarate školu za web dizajnere? Pa pravite sami sebi konkurenciju!“

A mi smo krenuli u građenje tog našeg novog sna, strpljivo i korak po korak. I danas upisujemo 24. klasu Krojačevih web dizajnera.

Problemi u raju?

Tekst iznad je jasan dokaz koliko je mehanizam potiskivanja loših stvari kod mene izrazito snažan i uspešan.

A ima ih. Tih loših stvari, ima ih. Naučili smo da živimo sa činjenicom da smo mnogima inspiracija i da je krađa intelektualne svojine, ma koliko se mi štitili, nešto što se ovde ne sankcioniše. Prednost je što znamo da su plagijatori uvek korak iza, ali osećaj kada vidite svoje delo u muzgavim rukama nekog drugog – odvratan je.

Bilo je i perioda kada smo mislili da smo dotakli samo dno. Sve što nam je tada bilo potrebno bilo je ohrabrenje nekoga ko je tim putem već prošao (a svako je): „Biće bolje, ovo je faza“.

Život nije samo Krojač

Krojač webdesign Ana Jovanović

Svesni da sami gradimo život kakav želimo da imamo, odlučili smo da napustimo grad i počeli smo da živimo u Šupljoj Steni, kod Avale. Ni za tu odluku okolina nije mislila da smo normalni, ali, naviknuti, sada već ništa nisu govorili. Pogledi su bili dovoljni. „Vi niste normalni! Kako ćete do posla svaki dan? Tamo nema prodavnica! Toliko ste daleko od bolnica! Šta ako vam zatreba doktor? Kako ćete da se grejete? Šta ako vam nestane voda?“

Ta pitanja u vezi bolnica i doktora su bila najčešća. Pratila ih je priča o prevozu i prodavnicama, vrtićima, školama. Nije da i nas sva ta pitanja nisu mučila, ali smo znali da se dobrom organizacijom sve da srediti.

I danas živimo u predivnoj prirodi na 20ak kilometara od grada, okruženi smo šumom i divnim komšijama (zaista divnim), družimo se više nego ikada, jedemo voće iz dvorišta, gledamo senice, fazane, ponekada srne, krtice i guštere. Ima i daždevnjaka.

Živimo sa Marijom, sedam mačaka i jednim psom. I normalni smo. Još uvek.

Ana Jovanović, Krojač

 

Posted in Priče uspešnih  

Nadamo se da ste uživali u ovom tekstu i da vas je inspirisao :)

Preuzmite naš besplatni e-book i počnite punom parom da radite na sebi iz topline svoga doma. Ili dođite na naš trening Manifesting.



Komentari

Pročitaj i ovo

Neva Rajković

Copyright 2010-2018  - All rights reserved